);
Svetkovine

Castells, ljudski tornjevi u Kataloniji

Kada smo se u februaru ove godine zatekle na prepunom trgu u centru Barselone, odmah smo znale da se sprema nešto zanimljivo. Međutim, to što je usledilo nije bilo ni nalik na ono što smo do tada viđale u Španiji… Pravi spektakl u toku koga su se pred našim očima gradili ljudski tornjevi! Doživljaj je bio neverovatan, te smo rešile da istražimo ovaj fenomen i napišemo tekst na temu, a uspele smo i da intervjuišemo jednu dugogodišnju učesnicu ovog „sporta“.

Šta su castells?

Ljudski tornjevi su zaštitni znak Katalonije i nose naziv castells, što je katalonska reč za zamak (castillo na španskom). Smatra se da vode poreklo od plesova koji su se nekada izvodili tokom verskih procesija, a završavali figurom izgrađenom od ljudskih tela. Ovi ljudski tornjevi su se vremenom izdvojili od plesa, raširili po čitavoj Kataloniji, a danas čine deo Uneskovog nematerijalnog  kulturnog nasleđa.

Kastelj se sastoji od tri dela: osnova (la pinya), stablo (el tronc) i vrh (pom de dalt). Osnova tornja trpi najveću težinu, pa članovi na ovoj poziciji moraju biti snažni. Ona služi da obezbedi stabilnost strukture, ali i da ublaži mogući pad ljudi sa viših nivoa. Stablo kastelja povezuje osnovu sa vrhom, a njegova visina će zavisiti od vrste kastelja. Najviši imaju čak deset nivoa! Najzad, sam vrh čine deca koja imaju najmanju težinu, te se najlakše mogu popeti.

Učesnik kastelja se naziva casteller i član je grupacije pod nazivom colla castellera. Grupe se međusobno razlikuju po boji košulje koju članovi nose. Osim košulje, učesnici nose bele pantalone, marame i pojaseve koji pomažu u procesu pravljenja tornja. Građenje tornja je propraćeno muzikom koju proizvode tradicionalni duvački instrument gralla i doboš (timbal). U svakoj fazi se svira tačno određena melodija, pa učesnici znaju kako gradnja napreduje. Toranj se smatra završenim kada devojčica ili dečak (enxaneta) stignu do samog vrha i podignu ruku. Ipak, posao je uspešno obavljen tek nakon što se svi članovi bezbedno spuste na zemlju. 

Koljas nastupaju tokom čitave godine i nezaobilazan su deo lokalnih proslava. Ipak, iza ovog praznika za oči stoje neumoran rad i disciplina. Grupe se sastaju nekoliko puta nedeljno i istrajno vežbaju kako bi nastup bio što savršeniji. Obično se trenira u posebno opremljenom prostoru i pojedinačno se radi na svakom delu tornja. Pošto članovi provode toliko vremena zajedno, koljas vremenom prerastu u jednu veliku porodicu; na kraju krajeva, ne radi se samo o građenju tornjeva, već nečeg mnogo važnijeg, a to su poverenje i odnosi među ljudima.

Intervju sa Ares

Kada si se zainteresovala za castells, iz kog razloga i kako si odabrala svoju grupu ?

Počela sam da učestvujem sa 12 godina, jer se tada u mom selu javila ideja o stvaranju jedne takve grupe. Moj otac se prvi pridružio, a za njim moj brat, mama i ja.

Gde trenirate i koliko često? Koliko vremena vežbe je potrebno novom članu pre prvog nastupa?

Treniramo u jednom osposobljenom lokalu sa posebnim podom koji služi kao dodatna zaštita u slučaju pada i sa dobro osiguranom mrežom gde uvežbavamo komplikovanije strukture. Vežbamo dva ili tri puta nedeljno, a vreme koje treba da prođe do prvog nastupa zavisi od pozicije koju zauzimaš u kastelju. Obično ljudi koji čine osnovu mogu da se utreniraju brže od onih koji se penju, jer penjanje iziskuje bolju tehniku; osnova takođe nudi veći dijapazon pozicija koje se razlikuju po težini.

Kakav je osećaj kasteljera dok pred tolikim ljudima gradi kastelj? Da li nekad osetiš strah?

Obično ljudi budu u drugom planu; dok se penješ fokusiran si pre svega na sam kastelj, na ostale članove, na to da li je oblik u redu, koliko se pomera, da li dobro napreduje…Ipak, istina je da kada nastupaš na nešto većem trgu ili na mestu koje tebi posebno znači gužva ume da doprinese pritisku i nervozi, posebno ako ljudi viču ili se uzbune, pa ne znaš da nije zato što nešto ne ide kako treba. U svakom slučaju, ne bih upotrebila reč strah; nekad možeš osetiti nesigurnost, ali strah ne.

Koje osobine smatraš da treba da poseduje dobar kasteljer?

Naš moto je snaga, ravnoteža, hrabrost i razboritost i smatram da on odlično definiše osobine dobrog kasteljera. Da li je teže biti pri dnu ili pri vrhu kule dosta zavisi od same osobe, njene fizičke spremnosti, ali i strahova i ličnih veština. Ja sam bila pri vrhu (sa decom koja idu do samog vrha), kao i na najnižim nivoima tornja i teško je reći koja je pozicija teža. Svaka ima teže i lakše delove; na primer, gore je lakše jer nosiš manju težinu, ali visina može biti problem; s druge strane, na nižim nivoima nosiš veću težinu, ali je pozicija stabilnija i prijatnija.

Šta za tebe predstavlja kastelj?

Za mene kastelj znači određeni stil života. Odrasla sam uz njih, usadili su mi određene vrednosti i zaista mislim da su dosta uticali na moju ličnost. Na kraju, uz to dolazi i sama grupa koja postane tvoja druga porodica, u kojoj stekneš dosta prijatelja; tu se spajaju ljudi različitih uzrasta i stavova što te obogati, a osim toga vidiš razna mesta (uz nastupe, dodatne aktivnosti među različitim grupama…) i tvoji horizonti se prošire.

Verovatno si učestvujući u ovom spektaklu doživela zanimljive situacije. Da li bi sa nama podelila neku anegdotu?

Stvarno sam svašta doživela i mogla bih da ispričam hiljadu anegdota, ali jedna me je baš obeležila. Po prvi put sam u jednom kastelju nastupala na poziciji koju nikad ranije nisam isprobala i koja je iziskivala dosta vežbe da bi dobro ispala; bila je to za mene jedna od najtežih pozicija i pravi lični izazov. Na dan kada je trebalo po prvi put da je izvedem, u prvom pokušaju smo morali da se spustimo jer nešto nije bilo kako treba. Tu sam se dodatno unervozila. U drugom pokušaju smo uz dosta truda uspeli, a kada smo sišli svi su vikali od radosti. Tada mi se desilo nešto dotad neviđeno, toliko me je osećanja odjednom obuzelo da sam briznula u plač i nisam mogla da se zaustavim; nisam znala da li plačem od radosti, nervoze, nemoći, od uzbuđenja ili zbog ličnog uspeha…nikad nisam sebi uspela da objasnim zašto sam toliko plakala, bila je to eksplozija mnogo različitih, a istovremenih emocija koje nikad do tada nisam doživela i koje su se tako manifestovale jer je kastelj jedna od retkih stvari koje ti odjednom toliko prenesu.

Za kraj vam ostavljamo sjajni video o castells u produkciji Nacionalne geografije.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.